Istinita priča o jednoj životinji rođenoj u  industriji mesa. Kamion koji je vozio tu kravu bio je istovaren u oboru za stoku jednog septembarskog jutra u Kentuckyju. Posle izlaska drugih životinja iz kamiona, ona je ostala, jer nije bila u mogućnosti da se kreće. Radnici su upotrebili uobičajene električne palice po njenim ušima da bi pokušali da je nateraju da izađe iz kamiona, tukli su je i ritali u lice, pod rebra i u stražnjicu, ali se ona još uvek nije pomakla. Zatim su svezali uže oko njenog vrata, a drugi kraj na učvršćeno mesto na tlu i pokrenuli kamion. Krava je vučena duž poda kamiona i padom na zemlju slomila je obe zadnje noge i karlicu. Tako je ostala do 19:30.

Prva tri sata ležala je, mučući, na jarkom suncu. Povremeno, nakon obavljene nužde, koristila se prednjim nogama da se dovuče do čistog tla. Takođe je pokušala da se dovuče do područja u hladu, ali nije mogla tako da se daleko pomakne. Sve u svemu, uspela je da se pomakne bolnih 11 do 12 metara. Za sve to vreme radnici joj  nisu uopšte dali vode. Vodu je dobila od Jessie Pierce, lokalne aktivistkinje za prava životinja, koju je pozvala žena koja je bila svedok celog slučaja. Jessie je stigla u podne. Pošto nije mogla da dogovori nikakvu suradnju sa zaposlenima, zvala je lokalnu policiju. Policajac je stigao, ali je od svog nadređenog dobio upustva da ne čini ništa; otišao je u 13 sati. Poslovođa je obavestio Jessie da je od  zavoda za osiguranje dobio dozvolu da ubije kravu, ali to nije učinio dok je Jessie bila tamo. Ona je, sumnjajući u njegovu reč, otišla u 15 sati. U 16:30 se vratila i videla da su svi otišli. Tri psa su napadala kravu, koja je još bila živa. Sada je još patila i od brojnih rana, a vodu za piće su joj uklonili. Jessie je kontaktirala državnu policiju. U 17:30 su stigla četiri policajca. Pripadnik teritorijalne policije Jan Wuchner je želeo da ubije kravu  pištoljem, ali mu je rečeno da će to da učini veterinar. Dva veterinara iz postrojenja nisu htjela da je eutanaziraju, rekavši da zbog očuvanja kvaliteta mesa, ona ne može da bude ubijena na taj način. Najzad je u 19:30 stigao mesar i ubio kravu pištoljem. Njeno telo je prodano za 307,50 dolara.

Kada je novinar Kentucky Posta ispitivao poslovođu, dotični je rekao, “Nismo ništa učinili toj kravi”, a pažnju koju su prema kravi pokazali Jessie i policajci, nazvao je “sranjem”. Prilikom intervjua se smejao, govoreći kako on smatra da nema ništa loše u načinu na koji se sa kravom postupalo.

Ovo nije usamljen slučaj; u stvari,  to je toliko uobičajeno, da se životinje u takvom stanju u mesnoj industriji zovu “oborene” i ni mesna industrija ni Ministarstvo poljoprivrede nisu učinili nikakav pokušaj da se sa njima postupa humanije. Standardni  postupak stočnih radnika je da pronađu takve životinje, zavežu ih za kraj kamiona i vuku po tlu do mesta gde ih ostave jedne preko drugih da čekaju mesara. Postupanje sa “oborenim” životinjama je dokaz da  industrija mesa ne može da vrši nadzor sebe same. Potrebno je da javnost zahteva promenu i odbije trgovinu proizvodima te nedostojne industrije.